Dragoljub B. Đorđević

Romi¹ izmedu multikulturalizma i interkulturalizma
(Dvanaest socioloških crtica)

1. Neromi ne poznaju dovoljno Rome i njihovu kulturu. Žive ti Romi među Srbima još od nemanjićkog doba: po udaljenim selima, u prigradskim naseljima, na obodima grada, po izdvojenim malama ili duboko utkani u urbano jezgro; etnički i kulturno raznoliki, veroispovedno pravoslavni i muslimani, imućni i bedni, školovani i nepismeni, poznati i anonimni, vrsni muzikanti i obični sakupljači stare hartije, uposleni u teškoj industriji i napoličari, radnici za trakom i sitni preprodavci, mirni građani i bučni huligani. Srbin ih sreće na svakom uglu, imajući ikakve ili nikakve neposredne dodire, ali ih dovoljno ne poznaje: odakle su i kada se ovde nastaniše, gde i kako žive, kako se i kome bogu mole, kuda to žure i šta rade, zašto su «ovakvi» a ne «onakvi»... Od nepoznavanja do predrasuda – samo korak deli. Mnogi Srbi nisu još koraknuli, ali su već brojni sugrađani iskoračili u stereotipe kada su Romi u pitanju.
Prvi pomak na drumu razbijanja predrasuda o Romima, našim dobrim komšijama, svakako jeste temeljno upoznavanje njihove prošlosti i sadašnjosti, kulture i svakodnevice, religije i običaja. Rabota je to, pre svega, istoričara i etnologa, sociologa i kulturologa, sada već, ukoliko se usredsređuju samo na Rome, nazvanih – romolozima.

2. Romi nam poručuju. Nema spora: Romi su u višestrukom uzletu. Decenijama, zapravo vekovima, skrajnuti, krajnje marginalizovani, potisnuti do dna društvene lestvice, naterani na začarani krug bede, proganjani i proterivani – negde i nekad do genocidnih razmera – podvrgnuti diskriminaciji i segregaciji, ksenofobiji i rasizmu, etnički nepriznati, jezički i verski zapušteni, kulturno “zaostali”, kao da ovih leta, poput njihovih indijskih predaka od pre milenijuma, nanovo izranjaju na istorijsku površinu da bi konačno ugledali videlo, ali sada s mnogo više samopouzdanja i rešenosti.
Suštinski i izistinski - a ne formalno i folklorno - bez omaške, žele da nam saopšte: "Eto, stolećima smo sa vama i uz vas, jesmo i danas, i bićemo dok je i vas i nas - sudbinski smo povezani, a vi tako sa nama; čak, pa i kad nas ostavljate na miru, ne primećujete da smo žilava stvorenja, da smo uzrasli i želimo biti svoji na svome. Na to imamo antropološko, prirodno i istorijsko, socijalno pravo. Zar vas ne grize savest?! E, više neće moći tako. Preuzećemo stvari u svoje ruke, jer smo za to sposobni, no za sve nas je bolje da nam pomognete. A vi to možete. Potrebno je samo malkice dobre volje i strpljenja."

3. Romi su u položaju etnoklase. U uređenim zajednicama – veli M. Veber – položaj ljudi, kao pojedinaca i pripadnika različitih kolektiviteta, jeste određen klasom, moći i statusom, tj. trima golemim i strukturalnim segmentima društva: socijalno-ekonomskim područjem, pravno-političkim poljem i sferom kulture. To naprosto znači da se mi delimo po bogatstvu i ekonomskoj snazi, ugledu koji uživamo i moći kojom raspolažemo. Tako jedni, čineći uzak krug ljudi, jesu prebogati i poseduju više nego što im treba – drugi, najbrojniji, imaju nešto i dovoljno za egzistenciju – dok treći nemaju ništa ili imaju veoma malo, žive na ivici bede i zavise od socijalne potpore. Neki su sa privilegovanim statusom, pripisanim od strane zajednice, većina je prosečno vrednovana, a tu su i oni bez ikakvog ugleda, prezreni i poniženi. Postoje moćnici u društvu koji donose ključne odluke za sve i o svima; većina ljudi nije u prilici da demonstrira moć, osim u neposrednom okruženju – mnogo je i pojedinaca bez šansi da ostvare svoje interese uprkos otporu.
U društvu nisu svi ravnopravni, niti će ikada biti, ali su jedino Romi u srpskoj državi, kao i u svakoj drugoj, etnoklasa, jer su oni: ''treći'' koji ''nemaju ništa ili imaju veoma malo, žive na ivici bede i zavise od socijalne potpore'', ''bez ikakvog ugleda, prezreni i poniženi'' i ''bez šansi da ostvare svoje interese uprkos otporu''.

4. Romima odgovara beskonfliktno napuštanje položaja etnoklase. U principu, za nerome i druge slojne i etničke grupe, važi da se otupljuje nejednakost, time i međusobna konfliktnost, jer kriterijumi raslojavanja – obrazovanje, profesija, prihod, stil života, religija i konfesija, rasna i etnička pripadnost, politička snaga i ugled... – proizvode multidimenzionalnu osnovu stratifikacije: ''Svaki pojedinac zauzima određeno mjesto s obzirom na svaki od tih kriterija, a privilegiranost u jednom često se poništava s neprivilegiranošću u drugom (I. Kuvačić).'' Kako da se Rom, onda i čitava nacionalna manjina, uključi u stratifikacionu utakmicu; napreduje, primera radi, po društvenim dobrima koje je stekao a još se bori za poštovanje svojte i šire okoline, ili, odmakne u političkoj moći iako mu manjka materijalna podrška, najzad, stekne pristojan ugled bez asistencije vlastodržačkog establišmenta!? Teško – no jeste izvodljivo. Treba ''promeniti život'' i ponašanje u socijalno-ekonomskim području, pravno-političkom polju i sferi kulture.

5. Kultura solidarnosti kao princip. U civilnom i demokratskom, sekularnom i tržišnom ustrojstvu postoje ustanovljena pravila ponašanja i svak je dužan da ih poštuje. Samo od njegove sposobnosti, prilagodljivosti, truda i snalažljivosti zavisi uspeh. Naprosto, otvoreno je društvo rigorozno: u njemu vlada pravo jačega i spremnijega, veštijega i kompetetivnijega. Treba biti pripremljen na utakmicu.
Doduše, višak funkcionalnosti i efikasnosti takve zajednice, koji redovno marginalizuje i deprivira brojne pojedince, čitave slojeve i etničke skupine, ima ugrađen mehanizam za korekciju izostanka pravde – solidarnost. Kome pretiče imetak, kako god ga stekao, primoran je da odvaja priličan deo i da ga onome bez ičega. Solidarnost, uzdignuta na nivo socijalne politike, oktroisana zakonom, poduprta verskom doktrinom, jeste kulturni model i ne zavisi od subjektivnog htenja i trenutnog raspoloženja.
Kolika li je tek važnost principa solidarnosti za tranziciona društva, i srpsko među njima, pogotovu pojedine socijalne i nacionalne grupe? Ona još više dolazi do izražaja u slučajevima spajanja klasne i etničke skrajnutosti i ubogosti. Romi su oličenje takvoga stanja, jer su: etnoklasa. A da li su oni, koji doista i opstaju zahvaljujući solidarnosti inih, spremni da uzvrate – mognu li?

6. Romska kultura ispomaganja. Stariji zbore kako je Rome solidarnost održala, i o njoj se ispredaju legende. Vekovima proganjani i uništavani, izlagani ksenofobiji i rasizmu od strane okružujućih naroda, jakom unutrašnjom solidarnošću i integracijom uspevali su da se odbrane i prežive. Mlađi, međutim, vele da su to davna, prohujala vremena i da više nije tako. Romi su se promenili, došlo je do izmene tradicionalnog morala – solidarnost se negde zagubila. Osman Balić, među viđenijim srpskim Romima, čak pripisuje ovom gubitku odsudan negativan značaj za budućnost svoga etnosa: mana je to koja će mu naneti golemu štetu.
Znači, u Roma izostaje solidarnost, tačnije, izgubilo se tradicionalno međusobno ispomaganje počev od sopstvene porodice, šire familije, komšiluka, male do etničke podgrupe i celokupnog etnosa. Kao da se raspršio etnološki mit o romskoj složnosti; umesto brige za svojtu ubrzano se prelazi na utilitaristički individualizam, rasprostire pogubni egoizam: ''Ja sam glavni, interesuje me isključivo uzak krug bližnjih.'' A trebalo bi obrnuto postupati i u skladu sa stavom: ''Kako je nama, koliko skromno, neko izašao u susret, tako i mi treba da budemo darežljivi kad stanemo 'na svoje noge'.''

7. Kultura međusobnih odnosa u Roma. Rom nema poverenja u Roma – više se veruje neromima. Niko nikoga ne ceni: stariji ne poštuju mlađe i školovanije, jer, zaboga, tako su nam prenosili ''sa kolena na koleno'', i silom ih teraju iz mahale, u etničku mimikriju, a bez njih nema ni govora o napretku zajednice i uspešnoj integraciji; mlađarija neprilično potiskuje ''sede glave'', želi da ih što pre izbaci ''iz igre'', liši ih ikakve aktivnosti i pošalje u mirovinu, a zaboravlja na njihove kakve-takve zasluge i potrebu za mudrim savetima. Generacijske rasprave su neizbežne, ali pogotovu Romima koji ionako kubure s kadrovima može da škodi, i već smeta, neproduktivan sukob ''junoša'', ''srednjaka'' i ''staraca''.
Preovlada li, nasuprot složnosti, egoizam u Roma, onda će se samo pojedinci uzdizati, što ništa ne vredi, jer bez kolektivnog uspeha etnosa – nema ni dugo željene integracije. Njoj su prepreka i nekvalitetni međugeneracijski odnosi.

8. Romski običaji i tradicija. U pogledu običaja i tradicije je ponajbolja situacija. Romi imaju splet tradicionalnih običaja, zasut raznolikim novotarijama. Ta pomodarstva dovode do preterivanja u skladu s izrekom: ''Siromašni rasipaju, a bogati štede.''
Romska želja za ''pokazivanjem'' pred drugima, iako ljudski opravdana, nije racionalna sa stanovišta pojedinca, grupe i etnosa. Mnogi Rom, premda goljak, ''odvaja od usta'' i zapada u materijalni bezdan da bi priredio grandioznu svadbu, rođendan, sahranu – obavio sunet ili otkupio maloletnu suprugu. A kad bi samo delić toga odvojio za stambeni prostor, dvorišnu higijenu, palu ogradu ili, što je nalog budućnosti, u školske potrepštine – gde li bi mu bio kraj?
Ne mogu se na ''primitivan'' način čuvati običaji i tradicija. Poput drugih, ni Romi ne smeju dozvoliti da budu zarobljenici svog tradicionalnog stila života. Ali, i dva puta ali, ne mogu sebi priuštiti luksuz da im krkhi kulturni identitet razjeda agresivni kič i šund, pogubna novokomponovština.
Srozava se i autentična romska kultura: naročito je talas neofolka, u čijoj pozadini jesu nazovi menadžeri, te “grabljivice za skupljanje para”, degradirao romsku muziku do neslućenih razmera. Istinska odrednica njihovog folklora i kulturnog habitusa – znano je da su Romi izuzetno muzikalni – na putu je iščeznuća i pretapanja u orijentalni šund. Profesionalci moraju čuvati muziku i folklor, svu kulturu, ali u interkulturnoj komunikaciji sa okružujućim kulturama, računa li se na uspeh na trnovitim drumovima integracije. Samo se u interkulturalnoj razmeni s drugim kulturama (uzimanju i darivanju) može biti kreativan, mogu inovirati običaji i tradicija – doprineti raznolikosti i bogatstvu većinske kulture bez narušavanja sopstvenog narodnosnog i verskog identiteta.

9. Romima odgovara interkulturalizam. Sociolozi su tekućih godina i u nas promovisali interkulturalizam (B. Jakšić), odnosno poradili na zaživljavanju tog “pomodnog” svetskog talasa. Iako se interkulturalizam već prepušta oštrom kritičarskom skalpelu (V. Katunarić), a prvoglasnici svesni njegovog omeđenog učinka, posebno u postkomunističkim društvima, on jeste jedna od pronađenih mudrosti i nema mu alternative u multietničkim i viševerskim zajednicama. Zato i Romima, jer su u transnacionalnoj situaciji, svagda i svugde žive s drugim etnosima i kulturama – “Romi u interkulturalnom okruženju” – u potpunosti odgovara teorijski i praktični interkulturalni prilaz.
Povodom Roma gledano, mi zbilja jesmo multikulturalno društvo, no daleko od interkulturalističke zajednice. Time interkulturalizam izbija u prvi plan, jer razvijanjem i gajenjem interkulturalne teorijske i praktične pozadine, kao sintetičke, i te kako bi se doprinelo da se Romi - taj narod sa “ukusom krvi u ustima” - otarase getske svesti i getoizacije, diskriminacije i segregacije, i manje budu pritisnuti ksenofobijom i rasizmom okoline.

10. Romi između multikulturalizma i interkulturalnosti. Interkulturalizam, kao teorijski i praktični model, jeste nešto različito od multikulturalizma, preciznije – njegovim se zaživljavanjem teži kvalitetnijoj zajednici u kojoj manjinske etničke grupe neće biti potpuno integrisane niti apsolutno asimilovane. Zadržaće svaku vrstu samosvojnosti i u, ravnopravnoj interakciji, razmenjivaće međusobno i sa dominantnom kulturom kulturna i druga dobra. Kako je to J. Kardos svedeno pokazala: “Multikulturalno društvo bi trebalo imati karakteristike društva u kome različite etničke grupe žive zajedno ali bez interakcije. U njemu se manjinske grupe pasivno tolerišu, ali nisu prihvaćene od strane većinske grupe. Interkulturalno društvo bi trebalo definisati kao društvo gde različite grupe žive zajedno, razmenjuju životna iskustva, poštuju međusobno različite stilove života i vrednosti.”

11. Romi na putevima integracije. Integraciju - bez asimilacije, a kamoli segregacije - tj. interkulturalizaciju života i beskonfliktno napuštanje etnoklasnog stanja, hteli ili ne, moraju izvesti sami Romi. Na njihova će ''pleća'' većma pasti teret samojačanja i samoosposobljavanja zarad toga da mogu kvalitetnije i u širem obimu pristupiti i koristiti društvena dobra, demonstrirati moć u socijalnom prostoru i steći ugled šire zajednice. Dakako, država je dužna da puteve integracije poploča svakojakim podrškama, prvenstveno pravnim i materijalnim, a većinski narod iskrenom željom za interkulturalnim darivanjem, davanjem i primanjem. Država i okružujuća nacija tako će postupiti ne samo iz razloga griže savesti, jer, sviđalo se to nekome ili ne, snose istorijsku krivicu za položaj Roma čoveka nedostojan, već i zbog toga što je to zalog budućnosti.
In summa, model integracije imaće uspeha: a) ako mnogi Romi konačno prihvate odgovornost za sebe, svojtu, grupu i čitav etnos, uzmu ''stvar u svoje ruke'' i porade na emancipaciji u ''znoju lica svog''; i b) ako u državi, srpskom društvu i u Srba zaživi ideja po kojoj živeti sa i pored rasno, etnički, kulturno i religijski ''drukčijeg'' jeste prednost i bogatstvo – nikako nesreća protiv koje se treba boriti.

12. Osluškujući poruku Roma. Priređivač temata ''Kultura Roma'', osluškujući opomenu, svoj trud prilaže naporima da se bolje razume njihova ''drugost'' – kultura i običaji – što je nesumnjivo važna pozadinska karika za humanu integraciju Roma u srpsko društvo. Temat - odabir tekstova i poruke pisaca - trebalo bi da nam demonstrira kako nadmenom stavu, ukorenjenom u neopravdanom poimanju svoje nacije, kulture i vere kao više vrednih, odnosno u etno-, kulturno- i religiocentrizmu, mesta nema spram Roma.

¹ Romski narod je još pre tridesetak godina usvojio odluku o tome da je jedino ispravno korišćenje naziva: ''Romi'', ''Rom'', ''Romkinja''. U većini zemalja, poput naše, vremenom su se ovi nazivi ustalili i danas je politički nekorektno upotrebljavati imena: ''Cigani'', ''Ciganin'', ''Ciganka''. Međutim, u anglosaksonskom svetu još je veoma raširena upotreba naziva: ''Gypsy'' i ''Gypsies''. Zbog verodostojnosti u prevodima engleskih tekstova na srpski, koje objavljujemo u tematu o kulturi Roma, prevodioci su zadržali nazive: ''Cigani'', ''Ciganin'', ''Ciganka''.