Целокупан
текст Устава 
УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПРВИ ДЕО
НАЧЕЛА
УСТАВА
Република
Србија
Члан 1.
Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој
живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима
грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и
припадности европским принципима и вредностима.
Језик и
писмо
Члан
10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко
писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу
Устава.
Световност државе
Члан 11.
Република Србија је световна држава.
Цркве и верске заједнице су одвојене од државе.
Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна.
Покрајинска аутономија и локална самоуправа
Покрајинска аутономија и локална
самоуправа
Члан 12.
Државна власт ограничена је правом грађана на покрајинску аутономију и
локалну самоуправу.
Право грађана на покрајинску аутономију и локалну самоуправу подлеже
само надзору уставности и законитости.
ДРУГИ ДЕО
ЉУДСКА
И МАЊИНСКА ПРАВА И СЛОБОДЕ
Заштита
националних мањина
Члан 14.
Република Србија штити права националних мањина.
Држава јемчи посебну заштиту националним мањинама ради остваривања
потпуне равноправности и очувања њиховог идентитета.
Ограничења
људских
и мањинских права
Члан 20.
Људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена
ако ограничење
допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном
да се уставна
сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у
суштину зајемченог
права.
Достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати.
При ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а
нарочито судови,
дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности
сврхе ограничења,
природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о
томе да ли
постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
Забрана дискриминације
Члан 21.
Пред Уставом и законом сви су једнаки.
Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком
основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности,
друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог
уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или
физичког инвалидитета.
Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може
увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су
суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.
Слобода мисли, савести и
вероисповести
Члан 43.
Јемчи се слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се
остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према
сопственом избору.
Нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима.
Свако је слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања,
обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе,
појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно
изнесе своја верска уверења.
Слобода испољавања вере или уверења може се ограничити законом, само
ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите живота и
здравља људи, морала демократског друштва, слобода и права грађана
зајемчених Уставом, јавне безбедности и јавног реда или ради спречавања
изазивања или подстицања верске, националне или расне мржње.
Родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско
и морално образовање у складу са својим уверењима.
Цркве и верске заједнице
Члан 44.
Цркве и верске заједнице су равноправне и одвојене од државе.
Цркве и верске заједнице су равноправне и слободне да самостално
уређују своју унутрашњу организацију, верске послове, да јавно врше
верске обреде, да оснивају верске школе, социјалне и добротворне
установе и да њима управљају, у складу са законом.
Уставни суд може забранити верску заједницу само ако њено деловање
угрожава право на живот, право на психичко и физичко здравље, права
деце, право на лични и породични интегритет, право на имовину, јавну
безбедност и јавни ред или ако изазива и подстиче верску, националну
или расну нетрпељивост.
Слобода мишљења и изражавања
Члан 46.
Јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором,
писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и
идеје.
Слобода изражавања може се законом ограничити, ако је то неопходно ради
заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда
и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне
безбедности Републике Србије.
Подстицање
уважавања разлика
Члан 48.
Мерама у образовању, култури и јавном обавештавању, Република Србија
подстиче разумевање, уважавање и поштовање разлика које постоје због
посебности етничког, културног, језичког или верског идентитета њених
грађана.
Слобода медија
Члан 50.
Свако је слободан да без одобрења, на начин предвиђен законом, оснива
новине и друга средства јавног обавештавања.
Телевизијске и радио-станице оснивају се у складу са законом.
У Републици Србији нема цензуре. Надлежни суд може спречити ширење
информација и идеја путем средстава јавног обавештавања само ако је то
у демократском друштву неопходно ради спречавања позивања на насилно
рушење Уставом утврђеног поретка или нарушавање територијалног
интегритета Републике Србије, спречавања пропагирања рата или
подстрекавања на непосредно насиље или ради спречавања заговарања
расне, националне или верске мржње, којим се подстиче на
дискриминацију, непријатељство или насиље.
Остваривање права на исправку неистините, непотпуне или нетачно пренете
информације којом је повређено нечије право или интерес и права на
одговор на објављену информацију уређује се законом.
Слобода
научног и уметничког стварања
Члан 73.
Научно и уметничко стваралаштво је слободно.
Ауторима научних и уметничких дела јемче се морална и материјална
права, у складу са законом.
Република Србија подстиче и помаже развој науке, културе и уметности.
Здрава животна средина
Члан 74.
Свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно
обавештавање о њеном стању.
Свако, а посебно Република Србија и аутономна покрајина, одговоран је
за заштиту животне средине.
Свако је дужан да чува и побољшава животну средину.
3.
Права припадника националних мањина
Основна одредба
Члан 75.
Припадницима националних мањина, поред права која су Уставом зајемчена
свим грађанима, јемче се додатна, индивидуална или колективна права.
Индивидуална права остварују се појединачно, а колективна у заједници
са другима, у складу са Уставом, законом и међународним уговорима.
Путем колективних права припадници националних мањина, непосредно или
преко својих представника, учествују у одлучивању или сами одлучују о
појединим питањима везаним за своју културу, образовање, обавештавање и
службену употребу језика и писма, у складу са законом.
Ради остварења права на самоуправу у култури, образовању, обавештавању
и службеној употреби језика и писма, припадници националних мањина могу
изабрати своје националне савете, у складу са законом.
Забрана дискриминације
националних мањина
Члан 76.
Припадницима националних мањина јемчи се равноправност пред законом и
једнака законска заштита.
Забрањена је било каква дискриминација због припадности националној
мањини.
Не сматрају се дискриминацијом посебни прописи и привремене мере које
Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и
политичком животу, ради постизања пуне равноправности између припадника
националне мањине и грађана који припадају већини, ако су усмерене на
уклањање изразито неповољних услова живота који их посебно погађају.
Право на очување посебности
Члан 79.
Припадници националних мањина имају право: на изражавање, чување,
неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и
верске посебности; на употребу својих симбола на јавним местима; на
коришћење свог језика и писма; да у срединама где чине значајну
популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна
овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе
воде поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у
државним установама и установама аутономних покрајина; на оснивање
приватних образовних установа; да на своме језику користе своје име и
презиме; да у срединама где чине значајну популацију, традиционални
локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане
и на њиховом језику; на потпуно, благовремено и непристрасно
обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање, примање,
слање и размену обавештења и идеја; на оснивање сопствених средстава
јавног обавештавања, у складу са законом.
У складу са Уставом, на основу закона, покрајинским прописима могу се
установити додатна права припадника националних мањина.
Право на удруживање и на сарадњу
са сународницима
Члан 80.
Припадници националних мањина могу да оснивају просветна и културна
удружења, која добровољно финансирају.
Република Србија признаје просветним и културним удружењима националних
мањина посебну улогу у остваривању права припадника националних мањина.
Припадници националних мањина имају право на несметане везе и сарадњу
са сународницима изван територије Републике Србије.
Развијање духа толеранције
Члан 81.
У области образовања, културе и информисања Србија подстиче дух
толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за
унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима
који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни,
језички или верски идентитет.
ТРЕЋИ ДЕО
ЕКОНОМСКО
УРЕЂЕЊЕ И ЈАВНЕ ФИНАНСИЈЕ
Чување
наслеђа
Члан 89.
Свако је дужан да чува природне реткости и научно, културно и
историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом.
Посебна одговорност за очување наслеђа је на Републици Србији,
аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе.
ЧЕТВРТИ ДЕО
НАДЛЕЖНОСТ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Надлежност
Републике Србије
Члан 97.
Република Србија уређује и обезбеђује:
(…)
9. одрживи развој; систем заштите и унапређења животне средине; заштиту
и унапређивање биљног и животињског света; производњу, промет и превоз
оружја, отровних, запаљивих, експлозивних, радиоактивних и других
опасних материја;
10. систем у областима здравства, социјалне заштите, борачке и
инвалидске заштите, бриге о деци, образовања, културе и заштите
културних добара, спорта, јавног информисања; систем јавних служби;
(…)
Положај државне управе
Члан
136.
Државна управа је самостална, везана Уставом и законом, а за свој рад
одговорна је Влади.
Послове државне управе обављају министарства и други органи државне
управе одређени законом.
Послови државне управе и број министарстава одређују се законом.
Унутрашње уређење министарстава и других органа државне управе и
организација прописује Влада.
СЕДМИ ДЕО
ТЕРИТОРИЈАЛНО
УРЕЂЕЊЕ
Надлежност
аутономних покрајина
Члан
183.
Аутономне покрајине, у складу са Уставом и својим статутом, уређују
надлежност, избор, организацију и рад органа и служби које оснивају.
Аутономне покрајине, у складу са законом, уређују питања од
покрајинског значаја у области:
1. просторног планирања и развоја,
2. пољопривреде, водопривреде, шумарства, лова, риболова, туризма,
угоститељства, бања и лечилишта, заштите животне средине, индустрије и
занатства, друмског, речног и железничког саобраћаја и уређивања
путева, приређивања сајмова и других привредних манифестација,
3. просвете, спорта, културе, здравствене и социјалне заштите и јавног
информисања на покрајинском нивоу.
Аутономне покрајине се старају о остваривању људских и мањинских права,
у складу са законом.
Аутономне покрајине утврђују симболе покрајине и начин њиховог
коришћења.
Аутономне покрајине управљају покрајинском имовином на начин предвиђен
законом.
Аутономне покрајине, у складу са Уставом и законом, имају изворне
приходе, обезбеђују средства јединицама локалне самоуправе за обављање
поверених послова, доносе свој буџет и завршни рачун.
Надлежност општине
Члан
190.
Општина, преко својих органа, у складу са законом:
1. уређује и обезбеђује обављање и развој комуналних делатности;
2. уређује и обезбеђује коришћење грађевинског земљишта и пословног
простора;
3. стара се о изградњи, реконструкцији, одржавању и коришћењу локалних
путева и улица и других јавних објеката од општинског значаја; уређује
и обезбеђује локални превоз;
4. стара се о задовољавању потреба грађана у области просвете, културе,
здравствене и социјалне заштите, дечије заштите, спорта и физичке
културе;
5. стара се о развоју и унапређењу туризма, занатства, угоститељства и
трговине;
6. стара се о заштити животне средине, заштити од елементарних и других
непогода; заштити културних добара од значаја за општину;
7. заштити, унапређењу и коришћењу пољопривредног земљишта;
8. обавља и друге послове одређене законом.
Општина самостално, у складу са законом, доноси свој буџет и завршни
рачун, урбанистички план и програм развоја општине, утврђује симболе
општине и њихову употребу.
Општина се стара о остваривању, заштити и унапређењу људских и
мањинских права, као и о јавном информисању у општини.
Општина самостално управља општинском имовином, у складу са законом.
Општина, у складу са законом, прописује прекршаје за повреде општинских
прописа.
|
